Genex

Povratak u budućnost

U rotirajućem restoranu na vrhu Zapadne kapije Beograda direktor Genexa Svetozar Šulc vrpolji se u unikatnoj dizajnerskoj stolici. Na stolu su dve čaše Dom Perinjona, a preko puta Šulca je Tom Ford, koji ležerno vrti burmu i gleda direktora pravo u oči. Njih dvojica su ovde da bi potpisali ugovor kojim će dizajner i milijarder biti zadužen za kompletnu obnovu enterijera zgrade.

Godina je 2029. i idealna je prilika da se na 50. godišnjicu izgradnje obnovi zgrada koja je širom sveta stekla kultni status kao sedište jedne od najvećih građevinskih firmi Evrope, ali i kao biser brutalističke arhitekture.

Njujork tajms samo nekoliko sati nakon potpisivanja objavljuje prve detalje ugovora, navodeći samo šturu informaciju da je težak “nekoliko stotina miliona dolara”. U tekstu pod naslovom “U socijalističkom raju, još jedan kapitalistički posao iz snova”, Tajms piše da je ovde reč o novom poslovnom rekordu koji beleži Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, jedina istočnoevropska zemlja koja je preživela pad komunizma tokom 1990-ih godina. “Jedan od simbola jugoslovenskog uspeha upravo je Genex, državno preduzeće koje je postalo globalni građevinski gigant, a koji ovih dana gradi novi kulturno-stambeni kompleks Genex Yards na Menhetnu, čija je vrednost procenjena na 40 milijardi dolara, 6 milijardi više od već zapuštenog Hudson Yardsa”, piše Tajms.

“Ovo je bez ikakve sumnje jedan od vrhunaca moje karijere i svakako među najvećim izazovima”, rekao je Tom Ford za NYT. “Namera mi je da u što većoj meri sačuvam genijalno delo Mihajla Mitrovića, ali tako da bude što razumljivije ljudima 21. veka. Isto se odnosi i na Vujaklijine murale. Jako mi je žao što nemam takav mural i u mojoj vili u Palm Biču, ali, šta ćete. Ne možemo svi da živimo u Jugoslaviji…”

Izjavu je dao urednici T-Magazina Hanji Janagihari. To i nije neko čudo, jer upravo je Ford vlasnik penthausa u stambenom delu Genexa, a Janagihara sa svojom devojkom, beogradskom konceptualnom umetnicom, dobrim delom godine živi u stanu ispod.

Ford i Janagihara su sa svojim partnerima provodili svako leto na jugoslovenskom otoku Hvaru, u kući koju su zajedno kupili i u kojoj su im sve do razvoda prve komšije bili Džef Bezos i Mekenzi Skot. Posle razvoda, prošli su bolje nego što su se nadali, jer je Mekenzi ostala, pa su Hanja i ona mogle da pričaju o književnosti dok ne crknu.

Tako su i ovo leto provodili zajedno u Starigradu, a plan je bio da potpisivanje ugovora s Genexom proslave na Tomovoj jahti, krstareći do Briona. Uz zvuk zrikavaca i prč iz Sućurja, Mekenzi i Hanja pričale bi satima o savremenoj srpsko-hrvatskoj književnosti, koja je višestruko nadrasla samu sebe i čiji bi se uspeh mogao uporediti još možda sa Norveškom. Nisu bile oduševljene adaptacijom Jergovićevog Roda na Netfliksu (iako je Tilda pokidala kao Nona), ali zato su oduševljene Hanekeovom adaptacijom Karakaševe Proslave (“Remek-delo!”, rekle su uglas).

“Ne bih da zalazim u detalje, jer pitanje etničkog porekla ovde nije toliko bitno, ali zar nisu oni obojica Hrvati?”, rekla je Mekenzi zamišljeno.

“Hmmm… U pravu si, jesu. Nisam o tome ni razmišljala, iskreno”, rekla je Hanja. “U Beogradu je to sve nekako pomešano. Evo, ovaj direktor s kojim je Tom potpisao ugovor je, koliko znam, delom Srbin, delom Slovenac, a delom Albanac. Ukratko, Jugosloven. Zato toliko volim ovu zemlju. Nema onog ludila koje izjeda Ameriku ovih dana. Jebeni DeSantis je predsednik, čoveče. O čemu pričamo?!”, rekla je Hanja.

“A šta je sa piscima u Srbiji? Ti si imala mnogo više iskustva, ima li neko ko ti je zapao za oko? Nemoguće da nemaju nijednog zanimljivog autora!”, rekla je Mekenzi.

“E, ima jedan. Ali je lud potpuno. Čitao je moju To Paradise, pa ga je to inspirisalo da napiše neku vrstu alternativne istorije Jugoslavije. Ludilo od knjige. Kao, Ante Marković nije uspeo da sprovede reforme, Ivan Đurić nije bio prvi premijer posle demokratskih izbora, Žižek nije bio predsednik, Komunistička partija se nije transformisala u SDPJ, nego je sve otišlo dođavola, a vlast su preuzeli neki totalni ludaci i nacionalisti. Mislim, vidi se da je dosta bio inspirisan Trampom, Orbanom, Bolsonarom i ekipom, ali razradio je fantastične likove. Recimo, od nekog bednog apartčika koji se zvao Slobodan Milošević napravio je tog neverovatno brutalnog diktatora koji je sproveo čitava etnička čišćenja, a od nekakvog bizarnog generalčića Franje Tuđmana napravio je nekakvog postmodernog generala Franka, koji i fizički liči na doktora Strejndžlava… Ma, pičvajz, kažem ti. Poenta je ovo: Jugoslavija se u toj knjizi raspala u ratu i bedi, a od nje je nastao čitav niz nekih malih nebitnih poludržava, koje su zapravo bile mafijaški posedi korumpirane elite”, ispričala je Hanja u dahu.

“Au, pa taj se drogira!”, rekla je Mekenzi smejući se grohotom. “Pa pre bi se u Švedskoj tako nešto desilo!”

“Da, očigledno se drogira hahahah! Najbolje je što je sve užasno realistično, čovek je uradio ozbiljan research. Imaš tog nekog lika Arkana, koji je napravio paravojnu jedinicu kojom je sejao strah širom Hrvatske i Bosne. Proverila sam, taj tip je stvarno postojao, radio je neke prljave poslove za jugoslovensku obaveštajnu službu tamo 1980-ih, ali nije otišao dalje od toga. Ubili ga neki krimosi u Frankfurtu u opelu punom droge i keša. A vidi ovo: U knjizi je oženio pevačicu narodne muzike Cecu, koja nasleđuje njegovu krimi imperiju nakon što ga ubiju u fensi hotelu u Beogradu, a onda dobija svoj rijaliti šou, nešto kao Kardašijani. Proverila sam i nju, stvarno je postojala pevačica pod imenom Svetlana Ceca Veličković, koja je 1988. izdala album Cvetak zanovetak, ali je brzo potonula u anonimnost”, rekla je Hanja.

“Tswetak Zanowetak! Bože koliko obožavam srpsko-hrvatski. Kakav kul jezik!”, rekla je Mekenzi i uzela još jedan gutljaj prča.

“Ali detalj koji me je potpuno oduvao u knjizi je možda i najbizarniji, posebno ako se ima u vidu nedavni razvoj događaja. Kada sam pričala Tomu o ovome, pitao me je da li sam ozbiljna. Pazi ovo: Negde pred kraj knjige, dolazi do stvaranja novog kriminalnog klana u Srbiji, koja je sada nezavisna zemlja, kapiraš. I u toj nezavisnoj Srbiji taj kriminalni klan pravi dil sa vlašću koju čine bivši nacionalisti koji su sad postali totalno pro-EU. Klan vodi tip sa najboljim nadimkom za nekog krimosa koji sam čula u životu - Velja Nevolja”, priča Hanja u dahu.

“Velya Nevolya!”, Mekenzi je uzviknula. “Savršeno!”

“Da, ali ima još. Velja Nevolja je nezamislivo brutalan; tip bukvalno melje ljude u nekoj zabačenoj kući, a za to niko ne zna. Taj deo mi je možda najslabiji u romanu, jer čoveče, kako je moguće da niko od pandura ne zna da se tako nešto dešava u gradu?! Mislim, svi znamo koliko je jugoslovenska policija dobra. U nekom trenutku, između vlasti i tih krimosa puca tikva, država ih sve hapsi i počinje maratonsko spektakularno suđenje. Među uhapšenima je i tip sa još jednim sjajnim nadimkom - wait for it - Aca Bosanac! Hahahah! Aca Bosanac je u nekom trenutku unajmio ekipu Velje Nevolje da mu bude sikjuriti u kafanama koje je pokupovao po gradu. I tu dolazi vrhunac: U trenutku dok Velja Nevolja trune u zatvoru, državom vladaju bivši ratni zločinci koji su nove EU pudlice, a Ceca je nacionalna majka, Aca Bosanac se javlja na javni konkurs i kupuje zgradu Genexa!”, rekla je Hanja Janagihara širom otvorenih očiju.

Mekenzi se se od šoka zagrcnula i ispljunula prč.

“Ma da li ti mene zajebavaš!? Baš sad si o tome čitala, kad je Tom potpisao ugovor sa Šulcom?!”, pitala je Mekenzi.

“Da, čoveče! Reci koje ludilo! Da zgradu Genexa, jedan od najblistavijih primera brutalizma, koja je inspirisala autore širom sveta, kupi tip koji se zove Aca Bosanac!”, rekla je Hanja.

“Da, tako nešto stvarno treba smisliti. Koja budala je to napisala uopšte?”, rekla je Mekenzi.

“Jao, čekaj da proverim, nikako da zapamtim… A ima neko totalno generičko jugoslovensko ime, jako je cool. Aha, evo ga: Milan Vukelić!”