Glas

🎙️

Čekaonica je sumorna, boje bolesti. Drvene klupe su malo polupane, tapacirane fotelje malo bušne. Takve su i klompe bolničarki i lekarki koje se vuku hodnikom. Na telefonu čitam Njujorker, dnevnik Tomasa Melona iz 1985, godinu dana nakon što mu je partner Tomi umro od side. Nije baš veselo štivo, ali oduvek sam klinovima klinove izbijao, a ovaj čovek piše živo i ubedljivo o nečemu krajnje deprimirajućem. Shvatiš kakav je monstrum taj Njujork: Najbolji sinovi mu svuda okolo skapavaju od bezdušne boleštine, a ti u razmaku od dva sata na ulicama srećeš Džeki Kenedi, a onda sutradan Teda Hjuza, sa tom njegovom pognutom glavom boksera. “Prelep je i podmukao, nije ni čudo što su mu se dve žene ubile”, piše Melon. Sjajno.

Čitam, ali ispod oka gledam ekipu preko puta. Prvo nisam ni skontao da su tu zajedno, nisu ni reč progovarali. Na klupi sede čovek u možda šezdesetim i tip od možda 30, a pored njih stoji čikica s kraćom nogom, on je najstariji. U jednom trenutku, čuo sam nekakve isprekidane uzdahe i jedva čujan trag glasa. Podigao sam pogled i video čikicu s kraćom nogom kako se znakovnim jezikom obraća onoj dvojici na klupi, dok mu iz usta izlaze tragovi reči. Pokreti su hitri i odsečni, izraz lica kao kod glumca. To što im priča deluje mi dramatično, kao da se upravo dešava nešto opasno. A onda su se sva trojica nasmejali; matori je verovatno ispričao neku foru ili vic.

Nalazim se u ORL ambulanti Kliničkog centra i čekam da me gospođa koja tamo radi kao logoped pozove da uđem u njenu ordinaciju. Tu sam jer već dve godine ne mogu da govorim normalno. Jednog jutra tokom lokdauna sam se probudio i zaustio da nešto kažem, ali ono što je izašlo više nije bilo moj glas. Bio je to nekakvo hrapavo režanje, neki promukli zvuk koji nisam prepoznao kao svoj. Kao niskobudžetni don Vito Korleone.

Nekoliko nedelja kasnije, u ovoj istoj klinici su mi gurnuli kamericu u grlo i tako je stigla prva dijagnoza - polip na glasnim žicama. Srbijom su zatim protutnjali delta i omikron soj, bolnice su bile prepune, ljudi su umirali kao muve, a operacija jednog bednog polipčića mogla je da čeka. I čeka. I čeka.

Do, evo, danas.

Nasmešio sam se čikici s kraćom nogom i ušao kod logopedice.

“Kako je danas?”, pita me.

“Malo gore nego prošle nedelje”, kažem.

Trudio sam se da ne zvučim baš ogorčeno, ali počeo je da mi puca film. Prethodne dve nedelje proveo sam na najdosadnijoj terapiji kojoj sam u životu bio izložen, a koja je podrazumevala svakodnevno inhaliranje, gutanje lekova, vežbe govora i disanja i - ne zajebavam se - ćutanje.

Da, ćutanje.

Dakle, nema više odlazaka u kafanu ili koncert Velikog Prezira (mada me na takvim mestima ionako niko već dve godine ništa ne čuje). Nema više viđanja s porodicom i prijateljima (i tu sam češće bio samo slušač, neko ko ima dva pojavna oblika - da s razumevanjem klima glavom ili značajno koluta očima u znak čuđenja). Nema više ni odlaska na posao, nego rad od kuće (svaki pokušaj da kolegama sa sportske dreknem preko pola redakcije da je Blic pušovao Kampaca svakako je osuđen na propast).

Rad od kuće me ubija, pa sam par dana pokušao da radim iz lokalne Kafeterije. To je značilo da su sve reči koje bih tih dana izgovarao bile: “Dobar dan”, “Kapućino”, “Još jedan kapućino”, “Račun”, “Karticom” i “Doviđenja”.

Kakav život, a?

Kada sam izašao od logopedice, ona trojica su već bili zapalili. “Braća”, pomislih gordo. “Mi smo braća, oni i ja”.

Jer, nikad ranije nisam razmišljao o gubitku glasa. Kao što o sidi nikad nisam razmišljao dok nisam gledao Angels in America. Glas je uvek tu, ni dobar ni loš; prosto je tvoj i tu je. Kao Dilan kada zareži u Pay in Blood, glasom natopljenim krvlju. Ili kao Lusinda, kada reči padaju. Ili kao Džoni jebeni Keš, kada peva ili priča bilo šta.

Jedna od glupljih fora koje ponavljam već mesecima je da ću pred operaciju glasnih žica hirurgu samo pustiti Džonija Keša i reći: “Oću ovako da zvučim kad se probudim!” Krindž.

Jer, ništa u ovoj priči nije kul. Uključujući i to da zvučim kao Vito Korleone. My ass. Poslušajte sami, šta ima da vam pričam:

Grozno, zar ne? A glas jeste bio uvek važan deo mog života, iako toga nisam bio ni približno svestan sve dok ga nisam izgubio. Jedno od bolnijih iskustava u tom smislu je vezano za emisiju Nevergrin, koju s Magdalenom vodim na RadioAparatu. Od početka sam ja tamo sidekick, a dinamika između Magi i mene je, verujem, jedan od zaštitnih znakova tog iščašenog showa. Pa opet, otkako mi je pukao glas, nijednom se nisam usudio da pustim emisiju nakon emitovanja. Ako sam i ranije retko upadao u razgovor, sada to činim još ređe. Strah me od onog što ću čuti.

Glas nigde nije tako važan i moćan kao na radiju. Nisam imao sreće da radim full time na tom čarobnom mediju, osim ako se ne računa svojevremeno pozajmljivanje glasa raznim Rusima u emisijama radio Sputnjika (jednom sam bio i Vladimir Vladimirovič lično!). Ali, radio mi je toliko važan deo života da sam pre 13 godina napisao i pesmu o kralju radija Žikici Simiću, koja se zove, šokantno, Kralj radija, a objavljena je u mojoj knjižici u izdanju Pesničenja. Evo je:

Kralj radija

Ponekad puknem,

Tako kao tvoj glas.

Nije to ništa dramatično,

Završim poslove, sednem na kauč

I nadam se da je sreda, bude mi lakše.

Dve reči:

Tajanstveni voz.

Nema više Tajanstvenog voza, Pesničenje je zamrlo kao i moja poezija, a - ironijom sudbine - moj je glas taj koji je pukao.

Pravo od logopedice, pokucao sam na vrata doktorke koja mi je propisala terapiju ćutanja. Usledilo je još jedno guranje kamerice u grlo i zaključak koji nikog nije iznenadio - terapija nije bila ni za kurac. Presavio sam tabak i odlučio da konačno odem na tu operaciju. Imam i termin: 16. januar.

Jer, hoću da se na koncertu Velikog Prezira dernjam kao konj; hoću da dreknem preko cele redakcije kad se desi neki breaking news; hoću da na porodičnom ručku s Vukelićima pričam s Hanom i Milom preko celog stola; hoću da se u Nevergrinu grohotom kidam na Magdalenine fore.

Putina mogu i da preskočim.

Hoće li mi posle operacije glas biti kao Kešov? Pa, znate šta? Neću se buniti ako bude.

🎙️