Heavyweight

Ripčina

Ted i Tod su braća blizanci koji imaju neka nezavršena posla.

Njihov treći brat Skot umro je od side pre više od 20 godina, a pred smrt je od njih tražio samo jedno: Da paze na njegovog voljenog papagaja Harija. Ali, avaj. Odmah posle Skotove smrti, Ted i Tod su sirotog Harija prvom prilikom dali na udomljavanje i manje-više zaboravili na celu priču o velikoj, šarenoj ptici koju im je uvalio pokojni brat.

Godine su prolazile, a savest je počela da grizucka blizance. Njih dvojica su uvek bili tu za svog ekscentričnog batu: I kada su ga u srednjoj školi dečaci zajebavali da je pederko, ali i kasnije u životu, kada je stalno upadao u nevolje, kao i na kraju, kada se smrtno razboleo od virusa koji je desetkovao američku gej populaciju. I nema tu sad mnogo značaja činjenica da je Skot Harija kupio kada je već viruščina odradila veći deo posla, a ta šarena ptičurina zna da poživi i po 80 i više godina.

Pitanje koje su postavili sebi bolno je jednostavno: Jebote, kako smo mogli da budemo tako bezosećajni i da ne ispunimo poslednju želju našeg umirućeg brata?

Već uveliko u svojim šezdesetim godinama, Ted i Tod su danas obojica osedele dede koji polako počinju da svode račune i zajedno su došli do zaključka da su se ogrešili o Harija, ali i svog brata Skota.

E, tu dolazimo do glavnih junaka ovog teksta.

Ted i Tod, naime, nisu unajmili privatne detektive, niti su se sami dali u amatersko poaroisanje ili bar onlajn njuškanje. Ne, oni su zvali Džonatana Goldstina, autora mog omiljenog podkasta Heavyweight. Zadatak je bio: Nađi Harija!

Džonatan Goldstin genijalac je iz Kanade i jedan od osnivača podkast kompanije Gimlet Media, koji je karijeru izgradio kao jedan od producenata savršenstva zvanog This American Life. Koncept Heavyweighta očaravajuće je jednostavan: Njegov glavni zadatak je da pomogne takozvanim običnim ljudima koji imaju neke nezavršene priče u životu da te priča jednom zauvek i zatvore.

Imali ste dadilju koju ste obožavali kad ste imali pet godina, a koja je onda nestala iz vašeg života bez traga i glasa? Džonatan će vam pomoći da je nađete. Bili ste smrtno zaljubljeni u košarakaša iz odeljenja koji je obećao da će vas izvesti na maturu, ali poziv se nikad nije desio i vi se i dan-danas nekad pitate u čemu je bio jebeni problem? Džonatan je vaš čovek. Na prvom dejtu sa vašom budućom ženom neznanac je napravio fotografiju vas dvoje, ali vam je nikad nije dao, pa želite da joj uđete u trag? Džonatan zna kako.

Jedna od dirljivijih epizoda bila je upravo o samom Džonatanu i njegovom drugu iz detinjstva Leniju s kojim je snimao prve “radijske” kasete, iz kojih je kasnije praktično izrasla cela njegova današnja karijera. Leni je vremenom postajao ogorčeni, mračni čovek s kojim Džonatan više nije imao zajedničkih tema, da bi se decenijama kasnije iznenada javio sa zastrašujućim vestima i potresnom molbom…

Odmah da kažem, ne plačem baš lako uz filmove i serije ili na predstavama; 18 godina rada u medijima otupilo je ovo već tvrdo ličko srce. Ali, gotovo da nema epizode Heavyweighta uz koju ne pustim tešku mušku suzu, ako se baš i sasvim ne rasplačem ko poslednja pičkica, kao u epizodi sa Lenijem.

Ili se bar zaplačem od smeha, jer i Džonatan i njegova ekipa beskrajno su duhoviti ljudi čiji humor me seče gde sam najtanji. Humor je to koji je subverzivan i oslobađajući, ali ne obavezno politički nekorektan; takođe, humor je to koji je često bleskast i čak banalan, ali ne kao puki fart joke, nego nekako uspeva da zvuči megapametno čak i kada zapravo jeste fart joke. Spektakl.

Da svet nije nasađen nakrivo kao što jeste, poslom kojim se bavi Heavyweight bavila bi se država. Jer, šta ćete zaista pamtiti iz 2023. godine, kojoj već vidimo leđa? Stanje na ukrajinskom frontu? Ko je prvi počeo u Gazi? Ćutu?

Ili ćete se setiti rečenice koju ste u nastupu besa izgovorili voljenoj osobi, pa se jeli narednih meseci, ali niste imali hrabrosti da joj priznate da vam je žao?

Svaki put kad sam slušao ovaj podkast razmišljao sam o tome kako samo srećna društva mogu da proizvedu ovako nešto. Ajde ti prijatelju kopaj po tananim slojevima sećanja iz obdaništa kada ti je neka devojčica gurnula igračku u nos i nije se izvinila (beštija!) dok ovih dana čamiš u šatoru u Kan Junisu ne znajući da li ćeš dočekati sutra. Ne ide to tako.

Delovalo mi je neverovatno da neko ima mogućnost i resurse da se tako ozbiljno posveti istraživanju stvari koje bi većina ljudi olako otpisala kao trivijalne i totalno nebitne. Primera radi, ti da bi ušao u trag osobi koja je fotografisala onog muža i ženu na prvom dejtu, moraš da nađeš menadžera ili konobara tog restorana koji je radio baš te večeri, iskopaš kontakt te osobe, nateraš je da se seti cele epizode i ubediš je da pristane da govori za tamo neki podkast… Ako ne nađeš tu osobu, onda da uđeš u trag registra gotiju i probaš da rekonstruišeš raspred sedenja prema rezervacijama i na osnovu kartica kojima su plaćali račune otkriješ identitet gostiju, a onda ih redom zoveš i postaviš pitanje: “Sećate li se kada ste pre 20 godina slikali jedan zaljubljeni par u tom-i-tom restoranu, ali im niste dali sliku?”

Da se ja pitam, CIA, KGB i BIA bi se najviše bavile takvim temama. Eto Džejmsa Bonda koji bih gledao sa uživanjem!

Ali, ovih dana klepila me je vest koju mogu da tumačim samo kao jedan u nizu nepobitnih znakova da svet ide u trokurac. Spotifaj, koji je pre nekoliko godina kupio kompaniju Gimlet Media, objavio je da je tekuća sezona Heavyweighta ujedno i poslednja, jer ne planiraju da nastave da proizvode ovaj podkast.

Dok sam hodao gradom i slušao razrešenje priče o papagaju Hariju, zacmizdrio sam duplo: Jednom, jer je kraj da se ukakiš od topline i čiste sreće, a drugi put jer nema više mog omiljenog podkasta.

Godinama već razmišljam o tome koju bih priču iz svog života poslao Džonatanu i ekipi s molbom da mi pomognu da dođem do razrešenja i zadovoljštine. Uh. Spisak je dug. Baš dug. Ali, sada kad je Heavyweight ripčina, zapravo nam svima ostaje da budemo sami svoji džonatani goldstini, da uzmemo taj telefon u ruke i okrenemo tog drkadžiju koji nad nije zvao na maturu, a rekao je da hoće, govno jedno.

Razgovor bi išao ovako:

“Alo, pičko?”

“Izvolite?”