Oni

Dolaze

Trideseti je oktobar hiljadu devetsto trideset i osme godine, osam uveče. Napolju je kiša, a Grovers Mil lagano tone u san. Sedim u dnevnoj sobi i slušam vesti. Herman Gering je Čarlsu Lindbergu dodelio Orden za zasluge Nemačkog orla; Nemačka je Jevrejima zabranila da se bave pravom, počevši od 30. novembra i istovremeno deportovala 12.000 Jevreja u poljski Zbonšinj; britanska vlada je odbacila plan podele Palestine prema predlogu Pilove komisije; Japan je odneo pobedu u Bici za Vuhan; najmanje 226 osoba je poginulo u udaru tajfuna na ostrvo Kjušu u Japanu; BBC je održao prvi televizijski prenos jedne hokejaške utakmice, igrali su Haringej Rejsersi protiv Haringej Grejhaundsa u Haringej areni u severnom Londonu.

Vesti mi unose nemir, ali srećom su brzo gotove, pa odlučujem da još ne gasim radio. Voditelj je najavio Luja Armstronga, pesmu Nobody Knows the Trouble I’ve Seen. Dobri moj Luj, nevolje još nisu ni počele, pomislio sam. Nakon toga, uključili su se u nastup Ramona Rakuelja iz sale Meridijan u hotelu Park plaza u Njujorku, sa numerom “La Cumparsita”. Taman sam počeo da se opuštam kada je program iznenada prekinut.

Dame i gospodo, prekidamo redovni program plesne muzike da bismo vam preneli najnovije vesti. U dvadeset minuta do osam sati prema centralnom vremenu, profesor Farel iz Opservatorije Maunt Dženings u Čikagu u Ilinoisu prijavio je da je primetio nekoliko eksplozija usijanog gasa koje su se u redovnim intervalima javile na planeti Marsu. Spektroskop je gas registrovao kao vodonik koji se prema Zemlji kreće ogromnom brzinom. Profesor Pirson iz Opservatorije Prinstona potvrdio je Farelovo otkriće, a fenomen je opisao kao, citiramo, mlaz plavog plamena ispaljen iz topa, kraj citata. Sada se vraćamo muzici Ramona Rakuelja, koji svira za vas iz Meridijan Ruma u Hotelu Park Plaza u centru Njujorka.

Rakuelj i momci nastavljaju da sviraju svoj tango još neko vreme, a zatim se čuje aplauz. Baš tada, oko osam i pedeset, nestaje struje u kući, radio se gasi, a na svet se spušta velika tišina. Već u sledećem trenutku, na nebu se pojavljuje bljesak koji me je na delić sekunde oslepeo. Vid samo što mi se vratio, a već sam se našao na podu, odbačen snažnom detonacijom praćenom zvukom pucanja stakla. Uz muku sam se uzdigao do prozora i dok sam gledao dlanove krvave od srče, iz susedne kuće čuo sam prodoran krik. Uskoro ću saznati da je to bilo poslednje što će moja komšinica Meri izustiti, jer kroz prozor sam upravo gledao nešto što će svi znati kao Rat svetova, a čiji je Meri bila možda i prva žrtva.

Otkad znam za sebe, veliki sam fan apokalipse: Što je uništenje planete temeljnije i dramatičnije, to bolje. Nema tog distopijskog megagovneta koje ja neću sa slašću progutati uz kofu kokica koje su toliko slane da ti se usne smežuraju. Vanzemaljci love ljude po podrumima, dok su Bela kuća i Kremlj u plamenu? Može. Rased u Kaliforniji puca i pokreće seriju najvećih zemljotresa u istoriji, zbog čega se Golden gejt lomi kao čačkalica? Daj. Šotra staje iza kamere i viče: Akcija! Hm… ako mora, ali daj šta daš.

Ipak, ne verujem da bih bio među ljudima koji su bežali u podrum tokom emitovanja Rata svetova Orsona Velsa; pre bih halapljivo gutao svaki trenutak njegove genijalne radijske drame, pitajući se sve vreme da li se ovo zaista dešava, ili se neko samo vrhunski zajebava.

Orson bi danas bez mnogo dileme imao svoj podkast na Spotifaju, a evo ukratko i mojih predloga zapleta prvih epizoda: Đorđa Meloni šćućurena drhturi u podrumu palaca Kiđi u Rimu, dok hodnicima premijerske rezidencije poput Nazgûla patroliraju Somalijci naoružani kalašnjikovima i besom; Gert Vilders vezan za BDSM ljuljašku, sa gagom u ustima, dok mu prilaze trojica ogromnih Senegalaca; Viktor Orban trči u gaćama Vaci utcom dok mu se salo trese, a na skuterima ga jure tinejdžerke iz Avganistana i gađaju ga iz praćki; Donald Tramp ubacuje lopticu u rupu svog golf terena u Vest Palm Biču, pa u neverici gleda kako ka njemu preko zelenih brdašaca juri golf-bagi krcat Meksikancima i Venecuelcima koji vrlo brzo otvaraju vatru.

Koliko se samo značenja krije u činjenici da se na engleskom stranac kaže i alien! Već na jezičkom nivou, u istom se košu u sekundi nađu i Osmi putnik Ridlija Skota i devojčica iz logora u Rafi. Kada smo ‘91. došli iz Hrvatske, reč izbeglica doživljavao sam kao uvredu. Tako su je i izgovarali lokalci, klinci s kojima sam išao u školu. Meni, koji sam došao iz ijekavskog govornog područja, upravo ta reč bila je najekavskija od svih, sa slovom e koje je u njoj bilo naročito oduženo. Bio sam ubeđen da iza toga stoji namera da mi se rugaju: On je izbeeeeglica.

Moja baka, koja pre rata praktično nije ni napuštala selo u Lici u kojem je živela, sišla je s traktora 1995. i odjednom se našla u potpuno stranoj (alien!) sredini, sa etiketom koja joj je uz šamar zalepljena na obraz: Izbeglica. Uvek mi je bio simpatično to što je ona sama išla i korak dalje i svoj novi identitet redovno izgovarala u augmentativu: Izbjegličina. Taj samozatajni krajiški humor praktično je nečujan lokalcima, ali nama izbjegličinama služio je kao oklop i odbrana od etiketiranja. Bilo je to klasično klejmovanje imena: Tako su gejevi prisvojili uvredljive izraze fag, queer i peder, a crnci famoznu N Word.

Dok Amerika sitno broji do izbora novog predsednika, osim onih Meksikanaca na golf bagijima jedna od glavnih babaroga kojima desničari plaše narod su transrodne osobe. Taker Karlson i zvezde Foks njuza poput Grega Gatfelda sprdaju se s trans ženama i o njima govore u muškom rodu, redovono se zapitkujući da li imaju kurac ili ne. Zvuči sumanuto, ali jedno od glavnih političkih pitanja u najmoćnijoj zemlji sveta zaista je postalo ovo: U koji WC idu trans devojčice i da li trans plivačice mogu da se takmiče s “normalnim devojkama”?

To što neke druge devojčice i dečake u hiljadama ubijaju na drugom kraju planete sekundarno je pitanje u koje ne sme svako da čačne. Ko čačne, odmah je otpisan kao antisemita i Putinova kučkica. E, u toj i takvoj Americi onda na scenu stupa osoba koja je svojim pukim postojanjem stekla doslovno superherojske moći zbog kojih takve kritike od nje odjebavaju u skokovima. Ime i prezime ove osobe je Maša Gesen.

Maša se rodno izjašnjava kao they/them, jevrejskog je porekla, rodom je iz Moskve, a antiputinovske i antiautoritarne stavove ima u svom DNK. Kada Maša u svojim tekstovima pišu o Putinovim zlodelima, o zločinima Netanjahua i Hamasa ili Trampovim baljezganjima, onda iza njih ne ostaje kamen na kemenu. Čisto primera radi, pod pomalo kriptičnim naslovom “Granice tužbe za genocid” krije se jedan od najrazornijih tekstova o strašnoj i teškoj odgovornosti koju Izrael ima za sve što već mesecima radi u Gazi nakon masakra koji je izveo Hamas. Teško je preceniti značaj Maše Gesen za Ameriku i svet danas. Setite se tekstova Feral Tribunea o Medačkom džepu, Lori, Oluji ili Ahmićima; setite se tekstova u Vremenu o Vukovaru, Štrpcima, Srebrenici ili hladnjači kod Tekije.

(Ako milione dajete na razne pretplate kao ja, onda brzo idite na Njujorker i krenite da čitate Mašu Gesen; druga opcija je da njihove tekstove s malim vremenskim odmakom čitate u prevodu na srpski na Peščaniku.)

Ne volim mnogo da mračim i političarim u ovim njuzleterima, ali sada evo nemam kud. Da smo mi Srbi i Hrvati pošteno pročitali sve ove tekstove iz Vremena i Ferala i još nekolicine drugih novina iz devedesetih, ne bismo danas bili ovde gde smo – mali, zaboravljeni, nevažni, nesrećni i tužni. Istini za volju, ni Evropa i Amerika se u međuvremenu nisu proslavile. Eno ih kako dave izbjegličine po Mediteranu i Rio Grandeu kao mačiće; i svi se oko toga lepo slažu - i Bajden i Tramp, i socijaldemokrate i demohrišćani, i kusi i repati. Give me your tired, your poor? Svi će ljudi braća biti? Jedite, bre, govna.

A mi? Nismo čak više ni problematični; prosto smo neprimetni. Odlazak moje bake i stotina hiljada njenih zemljaka na traktorima za mene je bio mini-generalna proba nečega što se i te kako pokazalo kao moguće: Da, ceo jedan narod zaista može nestati. Nestao je jezik/dijalekat, nestale su priče, nestali su ljudi. Preživeli su samo u fragmentima, kao neka uspomena na davni san. Vidljivi su recimo kada moja bratanica od 7 godina, igrajući se s drugaricama na Novom Beogradu, ugleda psa i vikne: Vidi, ćića, ćeno! Ćića (stric) sam ja; ćeno je pas. Te reči je čula od babe i dede Krajišnika koji nju i njenu sestru često čuvaju; moj tata, njihov deda, na kraju je počeo da prelazi na ekavicu u sedmoj deceniji života, da deca ne bi u vrtiću i školi pričala čudno.

Nemoguće mi je da se sada ne setim jedne od mojih omiljenih fotografija ikada. U pitanju je Untitled (Buffalos), a autor je američki umetnik i AIDS aktivista Dejvid Vojnarovič. Reč je zapravo o diorami iz Nacionalnog muzeja američke istorije u Vašingtonu koja prikazuje tradicionalni način na koji su američki starosedeoci lovili bizone: Poterali bi ih preko pustara i prerija, pa ih naterali da skoče sa litice u ambis. Vojnarovič je uzeo samo jedan frejm ove diorame i odštampao ga u crno-beloj tehnici, a rezultat impresivan: Krdo bizona koji se u slobodnom padu strmoglavljuju niz liticu i odlaze u smrt. Dobro se sećam kada sam je prvi put video pre mnogo godina i odmah mi se urezala u pamćenje. Tek sam kasnije saznao više o Vojnaroviču i tome kako su njegovi Buffalos u stvari bili alegorija decenije u kojoj je živeo dok je umirao od side.

Više od 100.000 Amerikanaca umro je od AIDS-a tokom te decenije, a republikanski predsednik države Ronald Regan, kao ni bilo ko drugi iz sistema, nije tim povodom prstom mrdnuo. Kao što se niko u Srbiji nije ni počešao kad su ubijane transrodne osobe od Merlinke do male Noe, ili kada i dalje mlate i vređaju pedere ne samo po malim mestima nego i u centru Beograda.

Zbog toga su Vojnarovičevi nesrećni bizoni za mene zauvek svi ti dragi gubitnici, otpisani i izbrisani - pederi, izbjegličine, šiptari, srbi, ješe, čefurji, crnje, sidaši, trandže… nastavite niz.

Ti i takvi likovi nastanjuju i pesme Hurray for the Riff Raff, što je zapravo umetničko ime pod kojim nastupa Alinda Segara. Alinda je dete imigranata iz Portorika, rodno se takođe izjašnjava kao they/them, a upravo su objavili svoj 9. (da, deveti!) album, The Past Is Still Alive. Ne bih da odmah zakucavam stvari, jer tek je mart, ali ne mogu da zamislim da će neko do kraja godine objaviti bolju ploču. Ima tu mnogo toga da se raspakuje kada zaronite u njihovu muziku, ali ako ste izdržali dosad onda će vam biti jasno zašto ću se ovde samo malo zadržati na pesmi Buffalo.

Čim sam čuo prve tonove pesme, obradovao sam se kako je sigurno u pitanju neka posveta Vojnaroviču i onim baksuzima što se naglavačke strmopižđuju u smrt. Kad ono! Segara su me demantovali na najlepši mogući način.

Nije ovo nikakav luzerska i, oh, tako slovenska, oda porazu ili tako neka jalova jadikovka. Ma jok - ovo je punokrvna i egzaltirana himna fajterskom duhu i nepredavanju, oličena u bizonima, tom simbolu otpornosti i strpljenja. “I want us to be like that, running wild and running free,” pevaju Alinda Segara, a mogli bi da ih potpišu i Maša Gesen. “This year tried to kill us, baby/Well good luck trying, you can’t catch me.”

Drugim rečima: Hoćeš da me daviš po Mediteranu i Rio Grande? Zatukao bi me u nekom mračnom sokaku u Krnjači? Za tebe sam samo alien i rado bi me vratio tamo odakle smo došli? Smeta ti što mi u tekstu ime piše u množini? E, pa, poližeš mi jajca. Both of they/them!