Rame

Ali ne za plakanje.

Već mu je hod bio sumnjiv. Hodao je nekako grubo i ne sasvim povezano. Noge su udarale po asfaltu poput stubova, pritom pomalo raspareno, kao da desna udara nezavisno od leve. U suštini više se gegao nego što je hodao, ali brzinom koja je neočekivano velika za nekog ko se kreće tako nekoordinisano. I ruke su bile totalno off. Desnom je držao telefon uz uvo, kao da je cigla; levom je mlatarao kroz vazduh, objašnjavajući nešto nesrećniku s druge strane veze. Nosio je preveliko odelo, raskopčanog sakoa i razdrljene košulje, model “vračarski investitor”. Imao je između 40 i 50 godina, cca 100 kila žive vage. U deliću sekunde mi je prošlo kroz glavu da je izvesno u pitanju osoba koja se muškim sagovornicima redovno obraća sa “druže”, naravno uz meko ž.

“Druže, nismo se tako dogovorili”, zaista je i rekao na manje od koraka od mene i svom silinom i u punoj brzini mi se zakucao direktno u desno rame, a malo i u desnu sisu.

Malo konteksta: Ja već tri godine redovno treniram i moje rame i moja sisa nisu ono što su nekoć bili. Sad ih, naime, ima. Drug je to saznao na teži način. Uprkos gabaritu, zateturao se i izgubio ravnotežu, ali je ipak ostao na nogama. “Ej, ej, ej!”, viknuo je, ovaj put ne u slušalicu-ciglu. “Gledaj de ideš majmune!”.

Ranije bih se verovato upustio u nekakvu majmunsku raspravu, u fazonu: “Gledaj ti de ideš, majmune!”, ali ovaj put su me jačina ramena i sise uverili da se trenutno nalazim u životnom trenutku koji mi omogućava da se komotno napravim lud i nastavim svojim putem kao da se ništa nije desilo. Želim da verujem da je ostao da stoji iz mene i nešto i dalje larma; želim da verujem da je telefonski razgovor nastavio sa “Druže, nećeš verovati na kakvog majmuna sam naleteo na Bulevaru”; želim da verujem da ga više nikad neću sresti.

Ne zato što ga se plašim. Naprotiv. Siledžija sam se plašio samo u osnovnoj školi, i to s dobrim razlogom. Jebali su mi nanu naninu od 4. do 8. razreda. Dakle, nije to. Ne želim da ga sretnem jer su mi takvi “susreti” čisto gubljenje vremena i energije. Idealno hodanje ulicom za mene izgleda ovako: Pustio sam novi album Wilca ili novu epizodu Heavywighta, hodam i nikog ne dodirujem. Jednostavno, zar ne? E, prc.

Život u ovom gradu već godinama provodim aktivno izbegavajući ljude koji mi idu direktno u susret, a koji očigledno smatraju da ja ne zauzimam fizički prostor. Nisu u pitanju samo batice poput ovog gore; to rade i babe i deca i maloumni i uniformisani i gospodže i tinejdžerke i Kurta i Murta. Nekad mi se učini da je ceo ovaj grad samo horda beslovesnih koji imaju samo jedan cilj: Da mi na ulici odvale rame. Nemojte me pogrešno shvatiti. Nije ovo jadikovka nad tim kako su ljudi “danas” bezosećajni i otuđeni, kako niko “više” nikome ne kaže “Dobar dan” na ulici, a bakama ne ustaju u autobusu. Nisam putovao kroz vreme i nisam se detaljno bavio građanskim običajima Beograda u 19. veku, ali prilično sam siguran da ništa bolja situacija nije bila ni ranijih godina, decenija i vekova.

Priča postaje malo mračnija kada pokušam da shvatim šta se krije iza svega. Ne mislim da je u pitanju samo “nevaspitanje” ili loši maniri; svaki istinski veliki grad ne daje ni pet para na te stvari. Mislim da je problem u lošem mentalnom zdravlju građana. Baš lošem.

Imao sam privilegiju da hodam ulicama nekih od najvećih gradova sveta kao što su Njujork, Tokio, Meksiko Siti, Šangaj, Bangkok, Seul, Istanbul i utisak je manje-više sličan: Veliki gradovi su ljudski mravinjaci u kojima se nema mnogo vremena za ljubimruke uglađenost i celo to srednjeevropsko naporno prenemaganje. Većini ljudi je glavni cilj da stignu od mesta A do mesta B uz što manje prepreka i smetnji, molim lepo. I okej, ogroman broj tih ljudi je aktivno lud i pokušaće na ovaj ili onaj način da vam pomuti planove da stignete do jebene tačke B. To ume da bude i genijalno i šarmantno, kao što svedoče sve one SubwayCreatures Instagram stranice u kojima svi uživamo. Ali, šta kad su “subway creatures” zapravo VEĆINA?

E, tu dobijete beogradski Bulevar Kralja Aleksandra: Gotovo beskrajan niz žive, pulsirajuće reke Uruk-hai orki koje vođene ubilačkim nagonom jurišaju pravo na vas. Ja to zaista drugačije ne mogu da opišem.

Opet, malo konteksta: Veći deo života u Beogradu proveo sam na Novom Beogradu. Znate ono: Široki bulevari, ogromno nebo iznad vas, svuda parkovi, drvoredi, biciklističke staze. Kao neka uvrnuta SF antiutopija iz prošlosti koja se u međuvremenu prvo malo fucnula i propala, da bi danas postala omiljeno igralište novih investitora. E, na tom i takvom Novom Beogradu sam umeo da hodam doslovno satima, od Paviljona do Blokova i nazad, a da se usput mimoiđem sa možda desetak ljudi ukupno. Dakle, ne da se sudarim, budem povređen ili se bar pokačim, nego da se prosto mimoiđem. Prođu oni, prođem ja, među nama dobra tri metra prostora; ni ne pogledamo se. Milina.

I još malo konteksta: Pre dolaska u Beograd prvih 9 godina života proveo sam u pitoresknom ličkom gradiću sa ukupno dve zdrave ulice. Ako se uopšte desi da se tamo sretnete s nekim, sva je prilika da je u pitanju neki poznanik ili rođak, ako ne i rođena tetka, s kojom onda morate (makar tog dana bili ekstremno nadrkani i neraspoloženi za bilo kakvo opštenje) da malo proćakulate; jer, eto.

Fast forward na 2023: Hodam Bulevarom skoro svaki dan i istinski uživam u tom iskustvu. Bulevar je za mene najgradskija od svih beogradskih ulica; mogu bez problema da ga zamislim u bilo kom od megalopolisa koje sam gore spomenuo. Koliko bi samo Beograd bio siromašniji grad da nema Bulevara!

Čak mogu da kažem i da povlačim ono što sam rekao da se nadam da više neću sresti onog mog vračarskog investitora. Jer, shvatio sam da sam zapravo hteo nešto da mu kažem.

Komšija, ako ovo čitaš, uzmi onu tvoju ciglu, okreni nekog od ovih tvojih gore i reci im: “Druže, ajd im napravimo metro i biciklistićke staze već jednom, ja s ovim ludacima više ne mogu da hodam istim ulicama!”