Vremenom

Lusinda Vilijams i ja

Dok smo izlazili iz tog prolaza u koji se ulazi iz Kneza, krenuo sam da ga uhvatim za ruku. Nisam to planirao; pojma nisam imao šta radim. Izmakao je ruku kao oparen, uz grimasu nalik gađenju. Moguće da je nešto i rekao, u fazonu: Nemoj to.

Još dok je ta ruka uzmicala, počeo sam da pišem prvu pesmu. Izmicanje je potrajalo, doduše. Par poslatih poruka bez odgovora, par poziva koji su uredno odzvonili svoje i - to je to. Noći su tad bile duge i ispunjene teturanjem i padanjem po densflorima raznih alternativnih budžaka; jutra su bila teža.

Jutro bi tih dana svanulo uz gašnje ulične rasvete, a bilo je boje povraćke na trotoaru u Rimskoj, gde sam tada živeo. Jedno jutro, pa drugo, pa treće. I svaki put bi nastala po jedna pesma. Evo jedne, zove se Mistifikacija:

Ti prođeš ulicom

I ulica postane priča.

Bio sam ubeđen da taj jad neće proći. U mojoj glavi, ja sam bio Bob Dilan, čiji je album Time Out of Mind u to vreme vladao mojim svetom. A to je već uveliko matori Dilan - mudar, hrapav i gust. Pesma Standing in the Doorway s tog albuma nije bila samo ultimativni saundtrek tih jutara; ona je bila moj život - u atmosferi, u boji njegovog glasa, u stihovima:

I got no place left to turn 

I got nothin' left to burn 

Don't know if I saw you if I would kiss you or kill you 

It probably wouldn't matter to you anyhow”.

I taman kad sam pomislio da nema pesme koja može više da me oduva, pogodio me je uragan. Uragan kreće ovako:

Overtime

That's what they all tell me

That's what they say to me

Overtime

Your blue eyes, your black eyelashes

The way you looked at life

In your funny way

I guess out of the blue

You won't cross my mind

And I'll get over you

Overtime

Ne sećam se gde sam je prvi put čuo. Verovatno kod Žikice, gde drugo. Pesma se zove Overtime, a autorka je Lusinda Vilijams.

Lucinda Williams, PHOTO: Kristine Potter

“Vremenom”, kaže mi Lusinda iskusno. Vremenom zaboraviš. Vremenom pređeš preko ljudi. Tada, dok se sve dešavalo, nadao sam se da je u pravu i da ću jednog dana na sve što mi se dešava gledati svisoka. Rano sam naučio da je Lusinda uvek u pravu. Ne znam mnogo ljudi za koje to mogu da kažem, ali za nju mogu. U pravu je i za to “vremenom”. Jer, naravno, svanulo je i to jutro kada se te izmaknute ruke nisam setio. Kad bolje razmislim, to se desilo zapravo prilično brzo. Out of the blue, jelte.

Prošao je jedan dan, pa nedelja, pa mesec. Prošlo je 20 jebenih godina!

Elem, tačno toliko ima od izlaska albuma World Without Tears, sa kojeg je ta pesma. Ja sada imam 40 i ne bih ga se setio ni sad da nisam seo da pišem ovaj tekst. A povod za tekst je predivan. Lusinda je objavila autobiografiju Don’t Tell Anybody the Secrets I Told You, čiji naslov otkriva sve što treba da znate i o knjizi i o autorki i o meni.

Ako niste slušali Lusindu, krenite redom, onako kako je objavljivala albume. Ovih dana sprema novi i singlovi koje izbacuje su genijalni. A kada dođete do samog kraja, zaronite u knjigu.

Jao, kakav je to gušt, ljudi moji! Ona ovde doslovno ide pesmu po pesmu i razotkriva o kojem je konkretnom frajeru koja pesma. Nema tu nikakvog ogovaranja ili iznošenja prljavog veša. Ovde je srce na dlanu, a tela su gola i valjaju se po senu iza lokalnog bircuza negde u dubokom Jugu.

Tako su se, ispostavlja se, valjali i Lusinda i moj pali heroj Rajan Adams. Njihovo muvanje takav je kjutnes overloud da moram da ga ovde prenesem skoro celog: “Nakon nekoliko votka tonika, smejali smo se i lepo se provodili, a Rajan se onda nagnuo prema meni i rekao: Moramo da idemo negde da se povatamo. Tako smo otišli u dvorište iza bara i tamo smo se valjali i ljubili. U nekom trenutku sam ga ujela za usnu. Takva sam nekad kad se zanesem i mnogim momcima se to dopada. Onda sam ga opet ujela. Izmakao se i rekao: Ne ujedaj se. Rekla sam: Izvini. On je samo ustao i otišao. Nisam čula ni reč od njega mesecima kasnije”.

Godinama kasnije, proveli su tri dana u istom hotelu u Mineapolisu. Pokušala je da stvari izvede na čistinu, ali džabe; Rajanu Adamsu nema pomoći. “Nikad nismo imali seks”, kaže Lusinda. “Ali naši susreti jesu inspirisali jednu pesmu. Napisala sam Those Three Days, pesmu koja je objavljena na albumu World Without Tears 2003. godine”.

Kapirate u kom pravcu ide cela ova čudesna knjiga. Sve tajne koje muče jedno veliko i moćno srce ovde su na dlanu, a knjiga se zove doslovno - nemoj nikom da otkriješ tajne koje sam ti rekla.

Dugo mi je trebalo da napišem ovaj tekst. Brisao sam ga nekoliko puta, jer sam u ranijim verzijama i ja otkrivao tajne o ljudima čiji su životi na čudne načine povezani sa Lusindom. Oni danas više nisu deo mog sveta: Iza njih su ostale jedna slika na zidu, brdo uspomena koje više nikom ne trebaju i jedna knjižica poezije u izdanju Pesničenja sa naslovom U hodu.

Sad tek shvatam da sam mogao opušteno da joj dam drugi naslov: Vremenom.